РАДОЈКО РАДЕ ЖИВКОВИЋ О РОМАНУ ''ПАКАО ЗАЛИВЕН ДЕЧЈИМ СУЗАМА'' ПРОФ. ДР ВУЈАДИНА ОТАШЕВИЋА
РАДОЈКО РАДЕ ЖИВКОВИЋ О РОМАНУ ''ПАКАО ЗАЛИВЕН ДЕЧЈИМ СУЗАМА'' ПРОФ. ДР ВУЈАДИНА ОТАШЕВИЋА
Поштовани браћо и сестре у Христу, помаже вам Бог !
Веома сам почаствован позивом да присуствујем овој књижевној вечери у престоној институцији српског пера и слова –Удружењу књижевника Србије, вечери за коју највећу заслугу има професор доктор, судски вештак и патолог Вујадин Максимов Оташевић, аутор књижевног остварења, од којег у самом називу подилази језа, а то је роман ,,Пакао заливен дечијим сузама“. На једној од књижевних вечери, уважени професор Оташевић ми је поклонио један примерак са потписом и позвао ме да будем један од говорника на овој промоцији. Уз велику захвалност, прихватио сам позив али и упозорио писца да ја имам оштар језик, да не прећуткујем ништа о теми која се обрађује и да постоји реална опасност да се то некоме не допадне ? ,,Само ти да дођеш, остало се не брини“, биле су речи које су нас раставиле то, а саставиле ово вече. Зато, уважени скупе,врло намерно остављам књижевним критичарима и многобројним читаоцима да дају суд о овом делу и да анализирају поруке и поуке. Стога ћу, као и сваки пут када је у питању неко штиво са ратном и страдалничком тематиком, а тиче се тема из нашег родног краја, о овоме говорити из једног завичајног угла, језиком лишеним двосмислених тумачења и лингвистичких појмова и флоскула, језиком лако разумљивим за присутне на овој промоцији.
Браћо и сестре, пред нама је још једно књижевно дело из крваве едиције писаних трагова о страдању једног дела српског народа, са простора Старог Раса, односно Старе Србије, територије Горњег Полимља, вишевековног бедема српске државе од најезда разних завојевача, пре свега злих Арнаута. Још један у гомили прилога истини о страдању српске сиротиње у плавско-гусињском, андријевичком и беранском срезу, која је до скоро била строго забрањена. Сплетом и животних и завичајних околности, а посебно због чињенице да је основни смисао позива, којим се бавим ево још мало па две ипо деценије, писање и истраживачко новинарство, веома сам упознат са темом о којој је писао уважени професор доктор, врхунски патолог и пре свега честити Србин из Горње Ржанице Вујадин, од милоште Вуцо Оташевић. Све ове језиве приче и доживљаје слушао сам од својих родитеља још од малена, а дефинитивно тешко и емотивно саживео пре годину дана, у двема књигама Величанина Станка Димитријевог Пауновића, за које сам писао рецензије и које су светлост дана угледале прошлог лета, баш на месту стравичног покоља у Велици. У кућној библиотеци имам доста књига о покољу у Велици и Г. Ржаници и треба бити искрен па рећи да је, уз част ретким писцима, већина књига мање више слична,заправо представљају комбинацију статистике и прилично сувопарне хронологије и готово све су се бавиле микропростором,односно самим местом злочина, без осврта на околности у којима се покољ десио. Професор Вујадин Оташевић, којем писање није примарно занимање, на срећу не припада тој групи писаца статистичара и пописивача, мада су и њихова дела вредна историјска грађа,пошто је храбро искорачио на стазу истине и једно време, из пројекције босоногог и гладног сирочета, представио баш онаквим каквим јесте. Оно што је најболније и најјезивије је чињеница да је истим Исусовским путем, препуним трња и оштрих ексера, поред Вујадина прошло на стотине и хиљаде сирочади из нашег краја. Врло сам упознат са стравичном судбином горњержаничких породица Радоње Лаловића и Максима Нововића, о величким великомученицима из братства Пауновића, Симоновића,Вучетића, Гојковића, Јокића, Бјелановића и осталих величких братстава, ево сад допуних та језива сазнања и породицом Вујадина Оташевића из Горње Ржанице. Користим ову прилику да јавно пренесем велику захвалност писцу од стране синова покојног Радоње Лаловића, овде присутног Живка и брата му Маринка и ћерки Мике и Марије,што је у детаље описао како је несрећни Радоња неком бритвицом прекинуо конопце на рукама и спасио своју и неколико мушких глава из Горње Ржанице, али не и породицу, која је искасапљена и жива спаљена у том стравичном масакру. Посебно је потресно враћање двојице дечака, који су кренули за оцем, предосећајући надолазеће зло и кајање на згаришту куће несрећног Радоње што је децу на силу и прутом вратио кући и несвесно послао на нож крвнику. Све те језиве успомене, натерале су Вујадина да се лати пера у самоодбрани, нешто га је пред последњу четвртину његовог живота потакло да избаци неколико најкрупнијих кнедли из грла, мада је огромна већина трајно заглављена у његовој души. Роман ,,Пакао заливен дечијим сузама“ је његов дуг према мајци Станојки, најдражем бићу са безусловном љубављу, према браћи и сестрама, према комшијама и саплеменицима,које су зликовци немилосрдно искасапили. Рекох, ово је предратна, ратна и поратна пројекција једног детета, најпре настала из прича ђедова,баба и родитеља, а касније и лично доживљена и преживљена у најмучнијем и најјезивијем облику у стравичном покољу. Можда у овој искушеничкој храбрости и треба тражити одговор на питање шта је то натерало једно премучено босоного сироче, које је сваког Божијег дана, неколико година, гледало смрти у очи, да неколико деценија касније постане један од најпознатијих и најпризнатијих судских патолога некадашње нам заједничке државе, универзитетски професор и интелектуалац, којим се поноси цела лимска долина. Вујадин је смрти гледао у очи дуже од било кога, а они који гледају смрти у очи, ти немају проблем ни да истини погледају у очи. А истина је болна, поразна и срамотна и тражи одговоре на бројна питања, које постављам на свим промоцијама књига са овом тематиком на којима сам говорио и добар део те истине је открио Вујадин Оташевић.Уз велико поштовање према нашим прецима логорашима, безгробној српској војсци, масакрираној у словеначким врлетима 1945. и голооточким сужњевима 1948., усредсредимо се на стравичан злочин у Велици и Горњој Ржаници 28.јула 1944.године, који представља централну тему овог књижевног остварења ? Кључно питање, на које нико деценијама не даје одговор, а потомци жртава до скоро нису имали храбрости да га поставе је шта су ослободиоци, односно комунистичке власти предузеле и да ли су ишта предузеле да се покољ спречи ? Нису ништа, драга браћо и сестре,ни макар прстом мрднули, један метак испалили, макар неким облутком се бацили, јер је стравични масакр недужне сиротиње у два горњеполимска села, резултат подмуклог договора Јосипа Броза, ако се зликовац уопште и тако звао, са вођама шиптарских и немачких снага, да се затре траг српском народу, као одмазда за беспоговорно служење краљу и српској круни кроз векове. Данас, а и тада је многима било сасвим јасно да је Пеко Дапчевић, по наређењу овог злотвора, врло намерно повукао јединице са територије Горњег Полимља и оставио потпуно незаштићену сиротињу на милост и немилост комшија кољача. Историја и Титови историчари рекоше да је октобра месеца 1943.г.Беране и цело Горње Полимље ослобођено од окупатора и домаћих издајника, како су називали оне несрећнике,који су били оно што и њихови преци, Срби,одани краљу и отаџбини. За тај херојски чин ослобођења, без обзира на чињеницу да су јединице под командом Павла Ђуришића ослободиле Беране, Ђорђије, од милоште Ђоко Пајковић је аванзовао у некаквог организационог секретара некаквог покрајинског комитета, ма шта то значило са ове временске дистанце. За туђе успехе награђени су и Милован Ђилас,Саво Јоксимовић, Митар Бакић, некакви силни борци и јунаци некакве ватре са Комова, у којој је једино изгорео и изгубљен људски образ, уз част и славу истинским народним херојима,многим изгинулим партизанским младићима у првим годинама рата, који су имали здраву идеју о заједничкој борби против непријатеља и који нису ни помислили да пуцају на браћу ? Професор Оташевић је одлично описао све, чак и страхоте из збега ка Лиси, где партизани показују да имају и нешто људско у себи и то је потпуно тачно. Па то је браћо и сестре управо део тог подлог сценарија, који је до детаља разрађен на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену,новембра месеца 1928.године, да се један народ, под једном идеологијом,а под паролом борбе против некакве великосрпске хегемоније,генетски и територијално осакати стварањем нове нације и убијањем две трећине, а да се оној трећој, осакаћеној трећини, одглуми брига и укаже помоћ. У Дрездену је до танчина разрађена борба за успостављање независне Хрватске, независне Црне Горе, независне Македоније и независне Словеније, да мађарској мањини у Војводини треба дати право на отцепљење, а албанско питање је оцењено као питање од суштинског значаја за борбу против великосрпског хегемонизма. Ја се дубоко извињавам оним присутнима, којима се из идеолошких разлога не допада моја опсервација, али ако сам ја у заблуди, а бројни документи и сурова реалност кажу да нисам, односно да се све одиграло овако, осим аутономије Мађара у Војводини,зашто нико од кољача сиротиње у Велици и Горњој Ржаници није осуђен ? Нико,чија сам погана и псећа имена и презимена прочитао вече пред крваву годишњицу, прошлог лета у Велици? Наводно су стрељали неколико скотова, а остали,не да нису, већ су били чак и дипломатски представници СФРЈ у иностранству, првоборци, борци, директори и руководиоци, који су дочекали дубоку старост у изобиљу и луксузу. Хоће ли бре неко нама потомцима тих несрећника и великомученика, искасапљених ножевима, спаљених на колективним ломачама и убијених маљевима на правди Бога,коначно да каже зашто се десио покољ у Велици и Горњој Ржаници, ко је послао на клање на Сремски фронт 180.000 Срба, децу,која никада нису узела пушку у руке, ,ко је одобрио масовна стрељања у словеначким шумама 1945.г и зверска мучења Срба на Голом острву 1948.г., једном речју да образложи један од највећих геноцида над једним народом у новијој историји Европе - комунистички геноцид над Србима широм бивше Југославије. Сад већ не треба браћо и сестре, све се зна и све ће се више знати. Те каце УДБЕ и ОЗНЕ, препуне српске крви, чуване по разним подрумима и тмушама,почеле су да се распадају, разобручалале су се и цуре на све стране. Из страха од УДБЕ, прави историчари су дигли руке од истине о нашем скапанију и капитулирали, а ови што су вршљали по историји, пре свега Титов мастиљар Владимир Дедијер, истину су кројили по мери злогласног трија, идеолога српског погрома – Тита, Кардеља и Бакарића. Више од свих њих је у овој књизи открио Вујадин Оташевић, који је меморијом једног ратног сирочета побрисао све њихове лажи и обмане. У односу на Титове генерале, који су већином били предратни шверцери, лопуже и неписмени чобани,на њихова сабрана недела, која су ништа друго до скуп неписмених баљезгарија и лажи, које сам читао из пуке радозналости и да видим колико немају образа, посебно неких Далматинаца,Личана и Кордунаша,који су, уз Херцеговце и Црногорце, своју бруталност и зверињу природу показивали према неистомишљеницима Тита и партије и убиством уже породице, патолог и судски вештак Вујадин Оташевић је у односи на такве Достојевски, Толстој или Шекспир. Он је, за разлику од њих веома писмен и образован човек, а основна дефиниција образованог човека је човек са образом, човек, који је одлучио да проговори о патњи, која му стиска душу деценијама и над сенима своје искасапљене браће и сестара и никад прежаљене мајке, , отворио је пером, оштрим као хируршки нож, питање, за чијим одговором чезну генерације из Горње Ржанице, Велике, мојег Шекулара и целе долине крвавог Лима. Зато поштовани скупе,ово његово књижевно остварење треба посматрати као судско вештачење једне крваве епохе, једног несрећног простора и посебно као патологију једне лажи, која је деценијама била поњава, испод које су, по цену лажног и насилног братства и јединства, прекривани сви злочини, све подвале, бестидности и срамоте, што скупа јесте стравичан геноцид у Велици и Г. Ржаници. А врхунац тог злочина је заборав и лаж, који су до скоро потпуно прекривали сећање и истину о покољу и бројним покољима.Поштовани браћо и сестре, дошли смо до зида и даље се не може, јер истина је избила на површину и сад ју је немогуће заобићи и прескочити. Најжалосније је од свега да нико горе о нама није говорио од нас самих, проклети Срби су се утркивали са душманима ко ће више да пљуне жртве и ко ће ружније да их назове.Ни један народ, као ми Срби, није толико дигао руке од самога себе и од истине. У шта смо дозволили комунистима да претвори народ Светога Саве, Његоша, Николе Тесле, Милутина Миланковића, Јована Дучића,Марка Миљанова, сердар Јанка Вукотића, војвода Мишића, Степановића, Путника и Бојовића, Радомира Вешовића и осталих планетарно познатих Срба, добро смо и оволико милости од Бога измолили.Давно је рекао др Слободан Јовановић,један колос српске правне науке, да је кључни проблем српског народа недостатак националног самопоштовања. Е то нам је рак рана ! Зар није доста било националног понижења и срамоте ,догорело нам је и до ноката и до језика,мора се рећи ко је крив за све ратне и послератне злочине, ко је крив што је величка и ржаничка сиротиња остављена на милост и немилост кољачима комшијама ? Јасно је као дан да је идеолог тог зла човек монструм, за којег до дана данашњег не сазнадосмо ни име, ни презиме, ни датум рођења, а ни смрти. Тај зликовац, који је на Церу, Колубари и Сувобору пуцао на војводу Мишића, а потом убијао немилице Србе пре, током, а посебно после завршетка Другог светског рата, понизио нас је као нацију, убио све људско и хришћанско у нама, утерао нам страх у кости да га се и мртвог плашимо, отео краљевски Двор и у њему, не само оргијао, већ и сахранио свога пса Тигра, свога коња,ваљда га је звао Мали и своју љубавницу Даворјанку Пауновић, конспиративно другарицу Зденку. О намерама тог злотвора и комуниста да затру српство, најсвежије говоре последњи ужасни подаци Комисије Владе Србије за истрагу масовних гробница и масовних убистава после Другог светског рата, о бројним депешама и састанцима са командантима немачких и усташких снага, о наредби да се настави и по завршетку рата бескомпромисна борба до истребљења чланова породица припадника и симпатизера ЈВО. Наведена Комисија је, по имену и презимену објавила податак да је током 1945 и 1946 у Србији стрељано око 60.000 грађана. На податке о комунистичком геноциду у ЦГ ћемо чекати док се последњи комунистички диктатор у Европи Мило Ђукановић не уклони са власти, али документи из архива и објективни историчари кажу да је то језиво велики број. Оно што је процурело из архива УДБЕ је оригинал извештај, потписан од стране Пека Дапчевића и Митра Бакића колико су пута у договору са Титом савезници 1944.г.тукли тепих бомбама сиротињу по Црној Гори и у којем се тражи савет од Врховне команде, још колико пута да понове бомбардовање Подгорице, Никшића, Даниловграда, Бијелог Поља, Берана, Андријевице, Пљеваља, Колашина и још неких градова.
Уважени професоре и високо поштовани комшија са друге стране Ћафе, која, више него братски међи твоју Горњу Ржаницу и мој Шекулар, хвала ти на овом потресном и отрежњујућем штиву. Хвала ти у име бројних генерација из нашег завичаја, што си, не само 28.јула, већ и књижевно залелекао над сенима твоје, а заправо наше заклане браће и сестара, наших мајки и очева, наших храбрих и премучених предака. Показао си врлину, какву имају само они Срби, који се не плаше никога, осим Бога и то си показао и својим трновитим и мученичким детињством и пркосним одрастањем. Неизмерно хвала што си, посебно при крају књиге, недвосмислено обнародовао ко је крив за масакр, ко су креатори, ко су извршиоци, какве су битанге и олоши комшије потурчењаци и због чега су горњержанички и велички великомученици до ономад били забрањена тема. Покушао си у маниру неумрлог Марка Миљанова да нађеш човека у тој шуми нељуди и звери и то си успео чак и међу онима, који су нам нанели највише зла и ти појединци, чак и друге вере, једини су зрачак светлости у језивој тами коју си описао у роману. Видим поштовани професоре да не очекујеш више извињење од потомака кољача и буди уверен да оно неће доћи ни твојој, односно нашој унучади. Да су хтели да нам се извине, одавно би то урадили. Прихватили бисмо, проклето добри и наивни смо ми Срби, пружили би руку, јер хришћански промишљамо да деца и унучад нису крива због зверстава очева и ђедова крволока, а и морамо живети једни поред других. Својим књижевним и људским делом,дао си велики прилог истини,како у случају покоља, тако и у разоткривању зверстава шиптарских терориста и њихових страних помагача на Космету. Тебе није заобишао ни један српски погром, а ти ниси заобишао истину и то је највећа књижевна тековина овог твог аутобиографског дела..А истина је и интерес и обавеза свих нас према знаним и незнаним гробовима наших родитеља, браће и сестара, које нико није пописао, запамтио и којима се није одужио.Толико је несрећника на правди Бога побијено у нашем завичају да човек не може погрешити уколико запали свећу поред било којег старијег дрвета. Букве, борови, јеле,смрче и церови су надгробни споменици многобројним безименим мученицима, који су побијени само из једног јединог разлога - зато што су били Срби.
Уважени професоре докторе, честити и дични сине мајке мученице Станојке и оца страдалника Максима, за овај значајан дан у твом и животу твоје породице, могао си позвати много паметнијих и одмеренијих, оних, због којих ти нико неће приговорити,али си тешко могао наћи захвалнијег што се налази на овом месту и што је имао прилику да каже нешто о теми и догађају, који се сваког 28.јула са великим пијететом и поштовањем спомиње у мом родном Шекулару. Твоја бројна породица, доказ су да је Господ Бог био благодаран и да је услишио молбе мајке великомученице, да дете, које је откинула са прободеног срца и бацила кроз прозор у кукуруз, једног дана постане понос свих нас, који смо одрасли испод тог парчета неба.
Сваку милост и дар од Бога теби, твојој породици, вама присутнима на овој промоцији и нека услиши Свевишњи молитве нас смртника и грешника и подари цветна поља и рајске ливаде нашим ђедовима,бабама, очевима, мајкама, браћи и сестрама, баш налик онима на Мокри, Чакору,Ћафи, Штитовима, Сјекирици и Виситору. Захваљујем на пажњи.
